Biti sam ne znači isto što i biti usamljen.
U poslednje vreme sve više čujem i upoznajem devojke i momke u svojim srednjim tridesetima koji se osećaju usamljeno. Želeli bi vezu s nekim muškarcem ili ženom, ali žale se kako su ti muškarci čudni, razmaženi, bez strpljenja, stalno u žurbi u skladu sa ubrzanim življenjem, a sa druge strane muškarci imaju istu priču, kako je teško naći ” normalnu” ženu za život i brak, sve žele samo novac i status. Istina je kada se dvoje sretnu, to je susret dva sveta, dveju duša obavijenih plaštom svoje emocionalne boli i svako u sebi podsvesno očekuje isceljenje od druge strane, instant isceljenje po mogućstvu.
Veze i jesu najbolji način za upoznavanje sebe, svojih okidača i zahtevaju hrabrost da pogledamo duboko, najdublje u sebe, da pogledamo u oči svoju senku, prigrlimo je i prihvatimo.
U svakoj vezi, a u ljubavnoj još više je potrebna posvećenost i dečija radoznalost, sa stalnim pitanjem: dok sam s tobom šta mogu danas saznati o sebi.
Da, lakše je biti sam, razumem to.
Za vezu je potreban napor.
Dobar odnos se gradi svakodnevno, ljubavlju, razumevanjem, opraštanjem.
Tek prihvatanjem svojih nesavršenosti možemo prihvatiti nesavršenost drugih, pa i tih naših potencijalnih i sadašnjih partnera, sa saznanjem da se ispod svih tih maski i čudnih ponašanja kriju duše koje samo žele da budu voljene i da vole, a možda ne znaju kako.
Setite se toga kad upoznate nekog i dajte mu šansu. Nikad ne znate šta se krije ispod nečijeg hladnog izraza lica, možda je baš tu skriveno pravo blago za vas, koje čeka da bude otkriveno, korak po korak, kroz uspone i padove, uz veru i nadu,strpljivo, polako, uporno….blago koje je vredelo truda, jer ste tako, putujući zajedno na tom putu, upoznali sebe.