Obično kad se zaposlimo i radimo u nekoj velikoj uspešnoj stranoj firmi, banci i mladi smo, mislimo da je to to, ispunili smo sva očekivanja, svoj san. Imamo dobru platu, radimo sa obrazovanim kolegama, pomažemo klijentima da ostvare svoje želje i osećamo se korisnim lično i društveno.

Medjutim, šta se dešava ako u jednom trenutku shvatimo da to u stvari nije posao za nas? Jeste, spolja i formalno deluje divno, da vam zavide čak, ali suštinski se osećate umorno i iscrpljeno, jer vaša duša žudi za nečim finijim, lepšim, suptilnijim i oseća da to može i treba da pruži drugima, kao i sebi.

I tako, desi se taj trenutak u vremenu, kada nakon 10 godina „udarničkog“ rada, iscrpljivanja sebe do krajnjih granica (kao da mi je život visio o koncu), vremena provedenog u grču, strahu, stresu, jurbi i žurbi i stalnom pritisku od strane nadredjenih i klijenata kako bi zadovoljili sve zahteve, uz sijaset obaveza u kući, oko dece i supruga, u jednom trenutku shvatim i uhvatim sebe kako radim posao koji, u stvari, nije za mene. Radila sam da bih preživela, bar sam se tako osećala, iako bih, sad kad pogledam, preživela i da nisam sve to radila. Godine i godine trpljenja, često rada u nehumanim uslovima, odlazak na posao sa bolom u želucu i pitanjem „da li da ustanem ili da odustanem“, a ja sam vaspitana da ne odustajem.

Dok jednog dana nisam osetila da mi je dosta svega. Postala sam svesna da ako sama nešto ne preduzmem, ostaću ovde zarobljena i sve nezadovoljnija.

Uz sve to kako obično biva, bila sam stalno bolesna, od jednog do drugog lekara za razne simptome, od realnih bolesti do raznih bolova u predelu želuca, kičme, problema sa kožom, nervoze, čak aritmije i ubrzanog rada srca, tzv.menadžerske bolesti… Kad sada pogledam, veliki deo toga je bio psihosomatski. Moj zdravstveni dosije je bio pozamašan, a istorije bolesti opširne. Osećala sam se kao hroničan bolesnik, kojem su dani života odbrojani. Bila sam u velikom bolu i patnji, kojih sam postajala sve svesnija i svesnija. Naravno, moje stanje se odražavalo i na odnos sa mojim voljenima, a da nisam mnogo bila svesna da sve potiče od mene.

U to vreme sam kupovala i volela da čitam za mene tada jedini časopis sa korisnim savetima na putu samosvesnog razvoja i rasta. U njemu sam saznala mnoge stvari, na primer da se čovek razvija i raste tokom čitavog života i da taj razvoj ne prestaje kad završi fakultet ☺, da je to u stvari samo početak učenja, da uspeh znači različitu stvar za različite ljude, za nekog je to novac, za nekog ljubavni partner, deca i porodica, za nekog uspešan biznis. Da naporan rad ne znači uvek i dobar životni rezultat i lično zadovoljstvo, da postoje ljudi koji imaju znanja i veštine uz koje mogu da nam pruže podršku i pomoć u izazovnim životnim situacijama, da je balans u svim oblastima važan da bismo se osećali dobro i da je moguće ostvariti ga, a time pronaći svoju svrhu, ono što nam duša želi i za čim traga i pronaći svoj unutrašnji mir. Listajući tako, pročitala sam članak žene lekara i kouča sa dugogodišnjim iskustvom. Kada sam videla njenu sliku osetila sam poziv i intuitivno sam znala da je ona prava osoba za mene u ovom trenutku. Sutradan sam je već pozvala i tako je krenulo moje putešestvije. Nakon par sesija sa temom promene posla, ja sam se osećala mnogo bolje i osetila sam se spokojno posle dužeg vremena.

Promene su počele da se dešavaju već nakon mesec dana, a značajne promene na poslu su se desile za par meseci. Nakon skoro 10 godina rada na istom poslu prebačena sam na bolje radno mesto, a zatim su se pojavile naznake da ću biti u programu firme za tehnološki višak, što se i dogodilo. Bila sam zatečena, posle godina posvećenosti, predanog i požrtvovanog rada, da ja budem u tom programu. Medjutim, ubrzo se pokazalo da su mi učinili uslugu i da se sve dešava sa dobrim razlogom, kako izreka kaže: „dok se jedna vrata ne zatvore, druga se ne otvore“. Desio se veliki obrt. Istovremeno, dok sam odlazila s jednog posla bila sam pozvana da radim drugi posao o kakvom sam ranije samo maštala, što sam prihvatila i tokom sledećih mesec dana bila sam zaposlena u obe firme istovremeno. Dobila sam bolju platu, posao kakav sam tada želela, prijatniji, u dobrom društvu i ugodnom okruženju, kako je rekla moja koleginica, filmski nestvarno.☺

Shvatila sam da se to nije desilo slučajno, već kao rezultat rada na sebi uz pomoć i podršku osobe koju sam za sebe odabrala, kojoj sam sada još više bila zahvalna. Da, čuda se dešavaju, samo uz naše dopuštenje i dozvolu i našu sopstvenu akciju i osvešćivanje onoga što nas koči i blokira da živimo bolje i da budemo zadovoljniji sobom. Dok sam krivila druge za svoje nezadovoljstvo, šefa, firmu, državu i porodicu, meni je bilo veoma loše i osećala sam da se vrtim kao hrčak u krugu bez početka i kraja. Tek kada sam preuzela kormilo u svoje ruke, zaplovila sam sigurno i zadovoljno u svoju novu buduću priču. Dobro je znati da je svako režiser svog života i da je odgovoran za ono što čini ili ne čini u njemu. Čuda se ne dešavaju sama od sebe, mi ih pravimo svesno. Sami biramo da li stvaramo svoja čuda ili smo samo deo čudesne priče drugih ljudi koji su se usudili da je žive.

Tada mi se otvorio novi put, poželela sam da učim o tehnikama komunikacije, načinima rada na sebi i drugima, o tome kako funkcioniše naš mozak i koji su to preduslovi za uspešan i srećan život. Krenula sam na put bez povratka, put padanja i ustajanja, put dostizanja majstorstva. Jer majstor nije osoba koja je savršena i nikad ne greši, majstor je onaj koji je padao više puta nego što je učenik i probao.

Od tada ja biram da svesno stvaram svoja čuda i gradim svoj život, uživajući u svakom koraku i svakom stepeniku na tom putu.

I tako, kada malo razmislite, zapitajte se kako bi bilo za vas da mi se pridružite na ovom životnom putovanju, da vas podržim na putu stvaranja vaših čuda u životu, vaših lepih uspomena, vaše priče…

Uz veru, zahvalnost i ljubav u srcu pozivam vas da svaki naš dan živimo kao jedno malo čudo, svaki mesec još veće čudo, svaku godinu čudesnu i u konačnom da proživimo jedan uzbudljiv, fantastičan i čudotvoran život.