Svako od nas poznaje osobe koje najveći deo svog života, a nekad i celi svoj život provedu živeći u budućnosti.
Čujete ih kako govore: ’’Biću srećna kad završim fakultet, biću srećna kad se zaposlim, kad zaradim dovoljno para i kupim sve što poželim, biću srećna kad se udam za svog princa, a zatim biću srećna kad dobijem decu, biću srećna kad nadjem bolji posao, kad deca porastu,kad se ožene i udaju, kad odem u penziju itd…listi nikad kraja’’. ’’Biću srećna’’ uz ovakvu beskrajnu listu znači ’’nikada’’, jer sreća je uvek u nekoj budućnosti, bar jedan korak dalje od nas, nedostižna, daleka…

Pitam se da li je to što mislimo da nas negde čeka uopšte sreća?
Kad bismo je sustigli negde u budućnosti da li bi je prepoznali kao sreću, kao nešto toliko vredno trpljenja, odricanja, žudnje i težnje tokom celog života ili bi se možda duboko razočarali jer smo izgubili toliko puno vremena misleći da smo nesrećni, a sreća je u stvari sve vreme bila tu sa nama, na našim ramenima, dajući nam krila tokom svih izazova, i kad smo završavali fakultet, i kad smo dobili dobar posao, i kad smo ga promenili za još bolji, i kad smo se ludo zaljubili, dobili decu, provodili vreme sa porodicom, družili se s prijateljima, uživali u svojim hobijima…

Ljudi koji žive po principu „ kada se desi ovo ili ono biću srećan“ u stvari nikad ne dočekaju da budu srećni, jer sreću odlažu, vezuju je za svoje rezultate, a životni proces je, u stvari, obrnut.
Kada ste srećni iznutra sve oko vas cveta, raste i razvija se, jer vi širite radost, razigranost, zahvalnost oko sebe za sve što imate u svakom danu i tako i svoju sreću uvećavate.

Kada sada pogledate svesno oko sebe, šta vidite, šta primećujete? Da li možete primetiti šta je sve to što možda uzimate zdravo za gotovo: divan sunčan dan, nasmejana lica dece koja se bezbrižno igraju, toplinu sunca na svom licu, zagrljaje najmilijih, svoje lepe oči i osmeh u ogledalu, vrline, dobrotu ljudi koja se vidi na svakom koraku… (primetićete je samo ako ste prisutni u sebi i sadašnjem trenutku).

Dugo mi je trebalo da počnem da primenjujem svesnu zahvalnost i da primećujem sve lepe stvari u svakom danu. Najbolji primer za osvešćivanje koliko smo nesvesno srećni je kada sam bila dete. Tada se dešavao često ’’povremeni’’ nestanak struje, a sa njim i grejanja, nekada i više sati, obično zbog nekih radova. Uh, kako je to neobično otrežnjujuće bilo kad sam shvatila koliko nam je život savršen samo jer imamo pristup struji i svemu što ona omogućuje u svakodnevici, koja je recimo našim predcima bila potpuno nedostupna. Da ne govorim o čudima tehnike☺ android telefonima, laptopovima, tabletima i svim dostignućima ove ere počev od automobila do aviona u čijim dobrobitima možemo da uživamo neprestano.

I onda, kad malo razmislite, ova priča ’’kad dobijem ovo ili ostvarim ono biću srećna’’, podseća na tužnu priču boce bez dna, koju uporno punite i punite i punite i nikako da je napunite, jer sve što u nju stavite odmah izlazi na drugoj strani. Sav trud je zalud. Dok ne popravite bocu i napravite joj čvrsto dno, stabilnu osnovu, temelj, sve što u nju stavite izlaziće vani i tu nema sreće.

Možda možete da se setite ljudi koji živeći u budućnosti, nikad nisu srećni ni zadovoljni, šta god im se desilo i šta god vi za njih tada uradili. Uvek ima još nešto, i još nešto kako bi bili srećni. A problem, u stvari, nije u vama, već u njima, u njihovoj osnovi. I vi tu ne možete ništa da uradite za njih dok oni sami ne sazidaju svoj temelj i ne pozabave se sobom. Ono što možete jedino je da to osvestite, da prestanete da rasipate svoju energiju popunjavajući tudje ’’rupe bez dna’’ i da tu svoju energiju usmerite ka sebi.
Možda bi bilo dobro da proverite sebe i ako je potrebno da donesete odluku da učvrstite svoju sopstvenu osnovu, svoj životni temelj i poradite na svojoj sreći, upravo sada i ovde. Da priznate da je konačno kucnuo čas da sve blagoslove koje primate od života, slažete jedan po jedan i čuvate u sebi, kao dar, koji ne prolazi kroz vas, već ostaje trajno u vama i doprinosi uvećanju vaše svakodnevne sreće, malo po malo.